Разлоге који су навели композитора да се после толико оркестарских, вокалних и камерних дела, одлучи на писање музике за балет Лабудово језеро, Чајковски износи у писму које је 1875. упутио композитору Николају Римском-Корсакову. Најпре је то била поруџбина дирекције Бољшог театра у Москви, затим недостатак новца, те, најзад, давнашња жеља композитора да се огледа и у тој врсти сценске музике.
То је било први пут да се Чајковски упустио у компоновање музике за целовечерњи балет и, сасвим природно, сусрео се с извесним потешкоћама. Једна од њих била је чињеница да је продуцент, Ј. Рајзингер, био кореограф ограниченог талента и искуства, немоћан да композитору понуди помоћ коју је касније добио од сарадника као што је М. Петипа. Чувени музички критичар Н. Кашкин, који је био близак пријатељ Чајковског, приповеда како је композитор, током првих месеци рада на Лабудовом језеру, посветио много времена преслушавању музике за разне балете и пажљиво проучио то подручје композиције. Упркос тешкоћама, рад на балету напредовао је брзо. Прва два чина написана су у касно лето 1875. године, а остатак почетком зиме 1876. До пролећа, Чајковски је завршио инструментацију читаве музике, а на јесен су почеле припреме за позоришну продукцију. Прво извођење Лабудовог језера одржано је 20. фебруара 1877. у Бољшом театру. По једногласном мишљењу савременика, била је то врло просечна представа. Кривица за то првенствено лежи у апсолутној неподесности Ј. Рајзингера, који је поставио тај балет. Представа је била на репертоару до 1884. године. Прву продукцију Лабудовог језера достојну музике Чајковског поставили су М. Петипа и Л. Иванов у Санкт Петербургу 1895. године. У тој представи кореографија је „открила“ и превела на језик плеса изузетну лиричност музике Чајковског. Према историчарима балета, већина заслуга за ту представу припада Леву Иванову. Поетски увид и истраживачка машта тог талентованог кореографа омогућили су му да докучи скривено значење музике Чајковског. Санктпетербуршка продукција Лабудовог језера, постављена на сцену 1895. године, служила је за пример свим потоњим тумачењима те музике. Њеним принципима служио се и А. Горски у својој поставци балета у московском Бољшом театру, која је имала премијеру 24. јануара 1901. године. Та представа, с новом верзијом четвртог чина коју је поставио А. Месерер, и данас је актуелна.