У Јапану је прозван „Божанство које хода” у домовини једноставно Пикси. Драган Стојковић легенда Нагоје Грампус ејт крцка 13. годину у јапанском клубу (седам као играч и шесту као тренер). Али чини се и последњу!
– Потребан ми је одмор, да ме сад питате да ли бих отишао одговор је да – почиње неочекивано причу Драган Стојковић у ексклузивном разговору за zurnal.rs.
– Некако разумем Ђозепа Гвардиолу и како је напрасно напустио Барселону после четири године рада и силних успеха. Али ко зна шта још може да се догоди до децембра, кад се завршава јапанско првенство. Можда ћу тад причати нешто друго.
Најављивали сте дуг останак у Нагоји, да идете можда путем Алекса Фергусона који је већ 27 година у Манчестер Јунајтеду или пријатеља Арсена Венгера (17 лета у Арсеналу)?
– Све постаје заморније, иако још уживам. Јапанско првенство је најнеизвесније од свих за које знам. Само луд човек може да предвиди резултат било ког меча, јер екипе су баш изједначене, предност домаћег терена не постоји.
Прошле године били сте пети да ли су у клубу можда имали неке замерке?
– Не, немам такву врсту притиска. Прво што фудбал у Јапану за разлику од већег дела света гледају као забаву и спорт, а не питање живота и смрти. Свесни су да овде ниједан клуб не може стално да буде шампион. Али за многе тренере широм планете резултати су као мач над главом. Мени нису. Ја не могу да будем отеран из Нагоје! Пикси може само сам да оде.