У време потпуног распада економије

У време потпуног распада економије у Србији (као и у целом региону), масован, неконтролисани увоз је само друго име за колонијални статус.

Како друкчије објаснити чињеницу да је ре о застрашујућим сумама које се мере милијардама долара? Само у току прошле године, на увозне енергенте, аутомобиле и електричне машине, Србија је платила чак пет милијарди долара! Укупан годишњи увоз прелази и десет милијарди долара. Али, ако је увоз неких стратешких производа нужност, увоз лука, кромпира и јабука свакако није. У време док је још постојала југословенска федерација, увоз робе је морао да прати извоз.

Тачније, колико је увозник планирао да увезе робе, за толико је морао и да је извезе! На тај начин се одржавала равнотежа промета, али, пре свега, штитио домаћи произвођач и домаће тржиште. Захваљујући таквој политици, у ондашњој држави настајале су врхунске робне марке које су могле да конкуришу равноправно на светском, али и на домаћем тржишту. За разлику од оних времена, Србија је данас отворени контејнер у који свако баца шта хоће. Извоз је смешно мали, и углавном иде преко пар тајкунских, и неколико страних фирми.

За само десет година, Србија је постала највећи европски контејнер најлошије али и најскупље робе из увоза. Тако је убијање домаћег произвођача обављено на најбруталнији начин, уз помоћ корумпираних власти и криминалних апетита бескрупулозних мешетара и препродаваца.

Планска политика убијања Србије нигде није тако видљива као на овом, нечувеном увозничком насиљу. Још од владавине ДОС-а па све до садашњих, напредњачких скакаваца, траје истовремено уништавање домаће производње и масован увоз свега замисливог и незамисливог, почевши од одеће, обуће, хране, техничке опреме, па све до сировина и полуфабриката, који углавном имају третман смећа у земљама порекла.

Да је ситуација драматична, посебно кад је увоз хране у питању, говори и податак да је само у току прошле године, у Србију увезено скоро две хиљаде тона кромпира, преко 23 хиљаде тона парадајза, хиљаду и по тона шаргарепе и преко 12 хиљада тона пасуља (из Казахстана), скоро 14 хиљада тона (из Македоније, Грчке, Турске, Шпаније…), преко 13 хиљада тона јабука, хиљаду тона крушака…Претпрошле и прошле године јабуке су Србији су одлично родиле, али је, истовремено, тржиште било преплављено јефтиним (и лошим) јабукама из увоза, за шта је потрошено чак 10 милиона долара! Мада је Србија држава са статусом најповлашћеније нације у трговинским односима са Русијом, извоз српских јабука на ово огромно тржиште био је скоро дупло мањи од увоза!

Србија годишње увезе и преко три хиљаде тона црног лука (углавном из Холандије, Белгије, Чешке, па чак и Аустралије!). Лешник долази из Грузије, Немачке и Турске, смокве из Албаније, а бели лук из Кине.
Мада звучи невероватно, да Србија као изразито пољопривредна земља, увози оно чега има у обиљу, ово криминално увозничко дивљање је знатно шире него што изгледа. Истовремено, на списку оних роба које би без тешкоћа могле бити произведене у Србији, а које годинама увозимо, налазе се и такве „ситнице које живот значе“ као што су шибице, лампе, играчке, жваке, цвеће, школски прибор…

Тужно је и то да Србија, која је на почетку двадесетог века само у једној години извезла у Аустро-Угарску чак милион свиња, данас годишње увози између 4 и 7 хиљада тона свињског меса (вредности преко 18 милиона долара)!

Да би убијање домаћих произвођача било јасније, треба знати и то да Министарство пољопривреде за субвенције планира незнатну суму, мада Србија располаже са 0,6 хектара обрадивих површина по глави становника, што нема ниједна друга земља у Европи. Уместо да буде пољопривредна велесила, криминалном политиком својих влада, Србија је данас претворена у најбеднију колонију, зависну од увоза свега, па чак и флаширане воде, мада је овде, под овим небом, има у изобиљу.

Случај увоза кромпира је можда најречитији пример како власти овдашње са предумишљајем убијају сељака, село, пољопривредна газдинства…Са једне стране, производња кромпира је под субвенцијом државе, а са друге, држава врши диверзију сопствених одлука, јер увозници већ одавно потплаћују државне службенике. Због свега тога, вагони домаћег кромпира пропадају. Због милион тона кромпира увезеног у 2012/2013 години, на хиљаде тона домаћег кромпира је бачено! Тако су у црно остали завијени произвођачи кромпира у Војводини, Шумадији, Мачви…Чипсара у Чачку, која је годинама куповала кромпир од домаћих произвођача, данас је принуђена да га купује од увозника.

А какав „квалитет“ увозимо, најбоље говори податак да су, на пример, познате марке чоколада које се продају на нашем тржишту често са знатно мањим садржајем какаоа него у земљама западне Европе, да зачини садрже више соли него поврћа, да увозни детерџенти лошије перу, да кремови имају мање млека и лешника, да се у производе од меда ставља се кукурузни сируп…

Са друге стране, ови производи се на исти начин рекламирају код нас као и у земљама у којима су знатно квалитетнији, иста им је амбалажа. Штавише, ни цене се не разликују, чак су код нас често и више. Роба лошијег квалитета стиже углавном из Румуније, Бугарске, Мађарске, Пољске, где велике светске компаније имају развијену производњу, намењену за становништво овог дела Европе. Чак и кинеска роба којом је преплављено тржиште Србије, има статус трећеразредних производа у Кини. На жалост, Србија нема скоро никакву контролу над квалитетом увозне робе. И то је последица криминалне везе државних органа са великим увозницима.

Увозимо и операционе столове!

Посебан хаос, увозничка мафија н