Radi se o jednom izuzetnom skupu pojedinaca, usuđujem se da kažem o skupu kakav mali broj timova ima, iz kojeg se mogu sastaviti dva tima koja bi podjednako mogla da se suprotstave svakom protivniku, ali i pored toga nema onog timskog duha koji bi nas izdvojio od ostalih ekipa.
Kada kažem timskog duha mislim isključivo na teren, jer je van terena atmosfera sjajna.
Ekipa ne uspeva da se izbori sa činjenicom da protivnik igra dobro, pa možda čak i iznad svojih mogućnosti (Slovačka, Estonija), i da pokuša da svojom igrom promeni stvari u svoju korist, već pokušava da pojedinačnim kvalitetom reši stvar, što u timskom sportu ne polazi uvek za rukom.
Već godinama nam se dešava da se mučimo sa, uslovno rečeno, slabim protivnicima, jer nismo u stanju da se psihički pripremimo za meč.
Ulazimo u utakmicu sa mišlju “lako ćemo” i onda, kako to obično biva, stvari se iskomplikuju i dovodimo sebe u situaciju da sumnjamo u svoje mogućnosti i mogućnosti svojih saigrača. Moramo da budemo svesni da više nema lakih protivnika i da protiv svakog moramo da zasučemo rukave, da shvatimo da to što je naša reprezentacija cenjena u odbojkaškom svetu i što iza sebe ima mnogo medalja, ne znači da su nam stvari olakšane, već bi morali na terenu da pokažemo protivniku da Srbija i dalje igra na vrhunskom nivou. Da baš zbog te činjenice protivnici u meč protiv nas ulaze sa velikom željom da nas pobede, pogotovo oni "slabiji", kao što i mi to radimo protiv Brazila, Rusije, SAD... i da u svakom trenutku budemo spremni da damo svoj maksimum, pa i ako izgubimo, da znamo da smo dali sve od sebe i da je protivnik bio bolji, a ne da žalimo za propuštenim šansama.
Ispred nas je turnir koji bi mogao da promeni mnogo toga za ovu generaciju. Neće biti baš vremena za pripreme i uigravanje, ali ako svako krene od sebe i pokuša da se pripremi psihički na to što nas čeka, uradiće veliki posao!