Zanimljiva je to priča kako sam ustanovila ovaj svoj hobi.
Naime, kao veoma maloj davali su mi gomilu papira, da crtam, da žvrljam, da cepam, bacam...
I papiri su postali nešto toliko svakidašnje kad je u pitanju igra, da nije postojao dan kada
papir i ja nismo "sarađivali"...
Početkom osmog razreda, bio je to mesec novembar, moja drugarica je slavila rođendan.
Reklo bi se ništa posebno, ali na tom rođendanu smo igrali neki kviz a kao nagradu bio je spemnjen origami ždral... Ja sam ga pogledala izbliza, fascinirana kako se "gužvanjem" papira može dobiti i tako nešto predivno.
Na tom kvizu sam pobedila i odnela ždrala kući.
Malo ga gledala divila se, a onda bez trunke milosti uzela i raspakovala ga.
Ali pažljivo i polako, jer mi je jako bilo bitno da mogu i da ga vratim u prvobitno stanje....
I onda je usledilo mozganje kako je taj papir ispresavijan i kako je dobijena ta figurica...
Tada nije bilo interneta, a knjige su još uvek bile skupe i jedini način je bio da sama provalim kako se to pravi...
I uspela sam.
Od tad do sad mnogo papira je prošlo kroz moje ruke i sa zadovoljstvom mogu da kažem da mi je to najlepši hobi koji sam ikad mogla da naučim.
A MilaDoTokija je ime koje nikako nije nastalo uticajem ovog hobija, već produkt blesave adolescentske faze gde svako traži svoj pseudonim, a moj je izgleda bio prožet patriotizmom, jer je tih dana bilo popularno: Srbija do Tokija.